Reljić: Ima još do Trećeg entiteta, ali već se vidi na zagrebačkom horizontu

HRVATIMA KONAKOVIĆ – KAD IM KONTRIRA – IZGLEDA KAO DA JE STIGAO IZ ONE SERIJE „LUD, ZBUNjEN, NORMALAN“ * Hrvatski parlament je usvojio “Rezoluciju o osnaživanju političkog položaja Hrvata u Bosni i Hercegovini (BiH), za koju su glasala 83 od 87 prisutnih poslanika, dok je jedan bio protiv, a troje uzdržano. U njoj je prvi korak - „uspostavljanje posebne izborne jedinice za izbor hrvatskog člana Predsedništva BiH“. Gotovo niko u hrvatskoj političkoj eliti nema tome prigovor * Drugi korak je Treći entitet. Pa, kako bi moglo bez toga. A treći korak, održavanje stvarnosti – da se ono što je na krtama nacrtano kao granična linija prvo proglasi „administrativnom linijom“, a onda da se zaboravi da tu postoji bilo kakva linija... * Splitski novinar Predrag Lucić je poodvano objavio knjigu u dva toma „Stenogrami Franje Tuđmana o podjeli Bosne i Hercegovine“ gde se vidi šta je on govorio od 1991. do 1995. A evo malg podsetnika: „I s našeg gledišta, ne manje negoli sa srpskog, postoji potreba da se pitanje riješi u svojoj biti, je li, jer je uspostavljanje Bosne, granica Bosne i Hercegovine poslije Drugog svjetskog rata historijski apsurd vraćanja jedne kolonijalne tvorbe nastale od 15. do 18. stoljeća (8.6.1991); * „Ja sam rekao: ili takva Bosna koja će osigurati i interese hrvatskog naroda, ili molim – pod‌jela! S time da sam ja rekao: jedan dio Srbiji, jedan dio Hrvatskoj, a može ostati i muslimanska državica u sredini, ona povijesna zemljica Bosna koja onda ne bi imala mogućnosti da ima ambicije stvaranja neke velike islamske države u Evropi“. (17.9.1991) * „Bosne i Hercegovine nije bilo između dva rata. Komunisti su je izmislili...“ (27.12. 1991); „Na primjedbe da je trebalo cjelovitu Bosnu sačuvati – a takvih je primjedaba bilo, ne samo u ovom pismu tih svećenika, nego i u hrvatskoj politici– vi znate da sam ja odgovorio: Onda smo mogli sačuvati i cijelu Jugoslaviju, pa bi svi Hrvati bili u cijeloj Jugoslaviji.“ (5.11. 1993)    __________________________________________________________________________________                    Piše: Slobodan RELjIĆ              HRVATSKI parlament je usvojio “Rezoluciju o osnaživanju političkog položaja Hrvata u Bosni i Hercegovini (BiH), za koju su glasala 83 od 87 prisutnih poslanika, dok je jedan bio protiv, a troje uzdržano.“              Deluje kao grub udarac pravo u čelo prijateljskom Sarajevu, ali bošnjačkim političarima je ostao prostor da u jasnom nepoštivanju suvereniteta BiH i udaranja na entitet Federacije BiH - mogu naći zrana utehe: „Za razliku od prvobitnog nacrta, koji je sadržao odredbe tumačene kao podrška uspostavljanju posebne federalne jedinice za Hrvate u BiH, u konačnoj verziji dokumenta navodi se podrška uspostavljanju posebne izborne jedinice isključivo za izbor hrvatskog člana Predsedništva BiH.“              Toliko će im ostati da u glasnoj poruci hrvatske nacionalne države - koja ima jasnu nameru da uređuje i unapređuje i ohrvaćuje „hrvatski svet“ – nađu zrna za uspostavljanje tzv. tolerantrne komunikacije. Iako oni koji su sklepali današnju Bosnu i Federaciju u njoj - nikad nisu ozbiljno razmišljali koliko dugo je održiva lažnost te „saradnje“.              Ona je, seća se ko hoće, još u građanskom ratu u BiH bivala natezana do besmislenosti, a onda je pucala – čak su se i Srbi pojavljivali kao spasioci „neprijatelja“ Hrvata od „prijatelja“ Muslimana.              Bilo je to u leto 1993, (jun, bejaše) kad je Armija BiH, zauzela Travnik i osetila se jakom da HVO-u konačno pokaže šta stvarno misli o njima i onda je vojska Republike Srpske pustila hiljade Hrvata preko Vlašića da bukavalno spasu žive glave - i vojnika i njihovih porodica.              Čulo se to posle i na Haškom tribunalu, ali taj sud je napravljen tako da ništa ne bi moglo da promeni unapred zacrtani tretman srpske vojske (koje god). Ma da su spasli i lično Bila Klintona a sa Džefrijem Epštajnom u lovu na mlade manekenke – sud ne bi mogao da odstupi.              Za manje od godinu dana Amerikanci su priveli Izetbegovića i pritegli Franju Tuđmana, pa su na brzka slepili te teritorije u Konfederaciju Republike Hrvatske i deo BiH koji je držala Alijina vojska. To se zvalo Vašingtonski sporazum – sporazumljeno je bez prava odbijanja 1. marta 1994, a potpisano (valjda nisu taj dan imali odgovrajuće mastilo) 18 dana kasnije, takođe u Vašingtonu.              U delu BiH su iscrtani kantoni i to se nazvalo Federacija BiH (Bošnjaci plus Hrvati), a onda se to nakačilo za Hrvatsku i to je - Konfederacija.              Posle su u Beču „nastavljeni dogovori“, ali bez obzira što su to gurali Amerikanci - to je bilo toliko blesavo da su i oni pristali da se to sroza do Sporazuma o posebnim odnosima između Hrvatske i Federacije. Ali, to je i tada tako izgledalo da nikome nije padalo na um da je to ujedinjavanje ravnopravnih entiteta.              Nisu to pomišljali ni Muslimani, ali su verovali da ima neko negde (u Meki, u Teheranu, u Ankari, mora biti negde) ko će pomoći da se iz toga nekako (ne zna se kako) dobije neki „pravedan rasplet“ iz koga će BiH izaći kao jedinstvena „građanska“ a muslimanska država.              Jedina ne samo u Evropi, nego i šire.              Po toj osnovi je posle vojska države Hrvatske nastupala protiv Srba na teritoriji susedne države. I to se dopadalo Sarajevu. U to staju vojne operacije koje su isplanirali Amerikanci a da bi Srbe u Bosni doveli u stanje da pristaju na 49: 51 i onda su sve – i Beograd, i Zagreb, i Sarajevo odveli u vojnu bazu Rajt Peterson u Dejtonu, Ohajo, da potpišu Dejtonski sporazum.              Koji, naravno, nije mogao da ne bude potpisan.              Američki pritisak na Srbe je uvek bio besprizoran, a na Hrvate nikad ni principijelan. To su Srbi odmah razumeli, pa su posle izgubili volju da to i pokazuju javnosti.              Muslimani (posle preimenovani u Bošnjake) pak, na neki potpuno ahistoričan - i način neprimeren očekivanju od anglosaksonskih sila – stalno su verovali da su oni žrtve a čija žrtva se u Vašingtonu poštuje. Drži se do nje kao, na primer, do jevrejske žrtve, (jer i njima su napravili srebrenički genocidni venac, ali toliko besmislen i sa slabom podlogom da su ozbiljni Jevreji uvek to doživljavali kao dezavuisanje pojma genocida kao užasnog čina).              To su voleli Nemci, jer im se činilo da to njihove radove u Drugom svetskom ratu čini udaljenijim.              Sarajevo se toliko uživelo u tu ulogu da su sasvim izgubili osećaj za realnost – da nisu mogli da čuju zagrebački huk. A Zagreb je ciglu po ciglu podizao zid između Bošnjaka - koji terorišu njihove sunarodnike, koji jesu manjina ali s članskom kartom konstituitivnog naroda - i Hrvata, gde god da su u BiH. To nikad nije stalo, jedino je ponekad taktički ućutkivano.              Ali Bošnjaci (koja god da su politička opcija) zaluđeni idejom o „građanskoj Bosni“ nisu mogli da veruju svojim očima.              I da, tačno je kad hipergrađanista Elmenin Konaković, aktuelni ministar spoljnih poslova BiH, kaže „da sada Hrvati u BiH uživaju mnogo više prava i pozicija nego što im to po zakonima ove države pripada“, ali nije bitno. To nije činjenica koja ide ka promuslimanskom rešenju, nego isprazno i slabašano kukumakanje koje više niko „tamo daleko“ ne sluša. To još kao koristan glas jedino osluškuju Nemci.              Pokrene se preko NVO i medija srebrenička kampanja, iako je posle Gaze to događaj koji je sve teže izvući iz duboke senke.              A Hrvati nastupaju. Prvi korak je „uspostavljanje posebne izborne jedinice za izbor hrvatskog člana Predsedništva BiH“. Gotovo niko u hrvatskoj političkoj eliti nema tome prigovor.              Kad im Konaković veli kako nema nameru da se s njima „nadvikuje i preterano svađa“, oni to shvataju onako kako žele. Kad im javlja da će im pokazati „brojevima kakvo je stanje u institucijama“, on priča zidu.              Nema hrvatskih ušiju u kojima će se to zadržati i proslediti ka mozgu. A izgleda im kao junak iz one sarajevske humorističke serije „Lud, zbunjen, normalan“ - kad najavljuje kako će „istovremeno otvoriti raspravu o tome kakav je položaj Bošnjaka u kantonima sa hrvatskom većinom, kakav je položaj Bošnjaka, Srba i ostalih u gradskim i opštinskim većima sa hrvatskom većinom i povući paralelu kako je to na strani gde su Bošnjaci većina“.              Drugi korak je Treći entitet. Pa, kako bi moglo bez toga. A treći korak, održavanje stvarnosti – da se ono što je na krtama nacrtano kao granična linija prvo proglasi „administrativnom linijom“, a onda da se zaboravi da tu postoji bilo kakva linija...              Jer, dok naši dobri Bošnjaci (kao uostalom i mi) bezglavo žure u Evropsku uniju, i nude sve ni zašta tamo „evropska vrednost“ postaje prećutno otimanje tuđe teritorije, druge države...              Evo, pre dvadesetak dana je „zakonodavni predlog, koji su podneli poslanici rumunske desničarske, populističke političke stranke S.O.S. România, o ujedinjenju Rumunije sa Republikom Moldavijom usvojen prećutno u Donjem domu parlamenta, nakon isteka ustavnog roka od 45 dana“. Tamo će biti problem što postoje kompaktne teritorije sa ruskim i proruskim stanovništvom, pa će se Moldavija verovatno morati raseći kao lubenica, ali to je otvaranje načina kako se ta vrsta problema može rešiti. Eto, može i ćutanjem.              Ne znam šta bi Konaković i ekipa mogli da navedu kao razlog, a da Hrvati obustave ovaj proces. Verovtano ništa što bi moglo da bude ozbiljno saslušavano u Zagrebu.              U Hrvatskoj su se mogla čuti različita mišljenja o BiH, ali jedino mišljenje koje se mora uzimati ozbiljno kao osnov političkog delovanja je ono „oca hrvatske nacije“ Franje Tuđmana. Jer, ovo će se istorijski uvek uzimati kao Tuđmanova Hrvatska.              Splitski novinar Predrag Lucić je poodvano objavio knjigu u dva toma „Stenogrami Franje Tuđmana o podjeli Bosne i Hercegovine“ gde se vidi šta je on govorio od 1991. do 1995. Slobodan Reljić              Mali podsetnik: „I s našeg gledišta, ne manje negoli sa srpskog, postoji potreba da se pitanje riješi u svojoj biti, je li, jer je uspostavljanje Bosne, granica Bosne i Hercegovine poslije Drugog svjetskog rata historijski apsurd vraćanja jedne kolonijalne tvorbe nastale od 15. do 18. stoljeća (8.6.1991);              „Ja sam rekao: ili takva Bosna koja će osigurati i interese hrvatskog naroda, ili molim – pod‌jela! S time da sam ja rekao: jedan dio Srbiji, jedan dio Hrvatskoj, a može ostati i muslimanska državica u sredini, ona povijesna zemljica Bosna koja onda ne bi imala mogućnosti da ima ambicije stvaranja neke velike islamske države u Evropi“. (17.9.1991)              „Bosne i Hercegovine nije bilo između dva rata. Komunisti su je izmislili...“ (27.12. 1991);              „Na takve primjedbe da je trebalo cjelovitu Bosnu sačuvati – a takvih je primjedaba bilo, ne samo u ovom pismu tih svećenika, nego i u hrvatskoj politici– vi znate da sam ja odgovorio: Onda smo mogli sačuvati i cijelu Jugoslaviju, pa bi svi Hrvati bili u cijeloj Jugoslaviji.“ (5.11. 1993);              „Ja sam u junu zvao i ministra i načelnika stožera... rekao sam im u Bosni i Hercegovini se sada vodi rat za područje granice hrvatske države... Nije nam isto da li će granica hrvatske države biti Jajce sa Travnikom ili samo sa Novim Travnikom, Vitez, Busovača… Sa cjelovitom Bosnom mi bismo izgubili Bosnu u potpunosti – čitava Bosna bila bi protiv nas. Ali, na ovaj način mi ćemo imati, slušajte, granice hrvatske države kakve možda nikada u historiji nismo imali. (6.11. 1993)              Ovu filozofiju je svaki Bošnjak mogao da shvati. Tuđman nije Hegel. A što su oni mislili da će u Tuđmanvoj Hrvatskoj mejn-strim postati Feralova humoristička kritika će se skupo platiti. Bez obzira što je Feralova ideja humanističkija. Oni koji od naroda mese svoje kolonijalne pogače koriste druge kvasce i peku u drugim rernama.               Jednom je Branko Miljković napisao „ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju“. Dobro, političari ne vole da gube vreme čitajući poeziju. Asocijacije su daleke. Ali gledali su, valjda, „Velikog Getsbija“ i mogli su da nauče da je „najteže u životu pomiriti se sa tim da stvarnost nije onakva kakvu smo zamišljali“.(F. Skot Ficdžerald)              Bošnjaci imaju političku elitu koja će ih sada učiti tome. Istorijske lekcije su muka neprestana.              https://sveosrpskoj.com/2026/07/17/reljic-ima-jos-do-treceg-entiteta-ali...       Kategorije: Šta to pišu?